РАДИКАЛИ ИНФО

Званични блог Српске радикалне странке


1 Comment

Видовдан у Срба … 28.06.2015.

11147200_850139208373305_3918190477253204102_n

Видовдан је непокретни празник, који поред наше, Српске православне цркве прослављају и Бугари. Овога дана Црква се сећа ранохришћанског свеца Светог Вида. Свети Вид био је родом са Сицилије, живео је у време434px-Vitus_CXXVr Диоклецијана, а за Христа је пострадао као дечак. Поштован је и код римокатолика, у родној Италији, Словенији и у приморју Хрватске. Десна рука му се налази у Прагу, у велелептној катедрали која му је посвећена. До пре Косовског боја, наша црква је у својим календарима празник посвећивала Светом Виду и пророку Амосу. Током времена празник пре свега добија одлике народног празника, које су проистекле из бројних историјских догађаја који су се догодили у Срба на овај дан. Обележава се достојанственим сећањима на погинуле војнике ,,за крст часни и слободу златну“ којима се служе парастоси и опела. Тога дана се не организују весеља.

Први међу видовданским догађајима, свакако је Косовски бој који се збио 1389. Српску војску предводио је imagesКнез Моравске Србије Лазар Хребељановић, заједно са Милошем Обилићем и Вуком Бранковићем. Она се сукобила са војском Отоманске империје коју је предводио султан Мурат Први, са својим синовима Јакубом, и Бајазитом Првим. Бој се завршио без формалног победника, јер су обе војске изгубиле своје вође – погинули су и Кнез Лазар, и Мурат Први, кога је убио Милош Обилић. У потоњем периоду, ускоро долази до краја средњовековне Србије, и петстогодишње владавине Турака Балканом. Косовски мит вековима ће остати смерницом на путу према слободи, у српском народу!

1914. године Гаврило Принцип извршио је атентат на Франца Фердинанда. Аустроугарски престолонаследник је изабрао управо Видовдан да обиђе војне снаге своје земље и руководи војним маневрима, што је српско становништво схватило као провокацију. Организација ,,Млада Босна“, чији је Принцип био члан, спремила је план атентата са шест учесника. Четворица атентатора нису ништа од планираних акција урадили приликом првог проласка колоне са престолонаследником, док се у једном тренутку прилика указала Недељку wikipediaЧабриновићу, који је бомбом гађао аутомобил са престолонаследником, али је промашио, при чему су лакше рањени пуковник фон Мерицио и грофа Боз-Валдек. При повратку колоне, Гаврилу Принципу се указује прилика, и он успешно извршава атентат убивши Франца Фердинанда и његову супругу Софију Хотек, из полуаутоматског пиштоља белгијске производње Fabrique Nationale M 1910, за који постоји веровање да га је ,,Младој Босни“ обезбедио лично Драгутин Димитријевић-Апис. След догађаја након овог атентата одвео је свет у Први светски рат, који је и завршен такође на наш Видовдан, Версајским миром, 1919. године.

milosevic_hapsenje_2На Видовдан 2001., издајнички режим тадашње коалиције ДОС, изручио је Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Српска радикална странка се око многих унутрашњих, политичких, економских, културних, реформских и др. питања није слагала са Слободаном Милошевићем али је у одбрани националних интереса српског народа и покушаја спаса од фашистичког прогона након почетка рата у бившој Југославији била уз њега. Јавност Србије ћемо подсетити да је на сахрани Слободана Милошевића, опроштајно писмо које је испред наше странке написао председник, Др Војислав Шешељ (тада и сам утамничен у Хашком трибуналу) прочитао управо Александар Вучић, данашњи премијер који сада жели да мења свест народа и уводи протестантски дух.

slobina-sahrana

Дуго припремани нож у леђа Србији на територији Црне Горе, забоден је на Видовдан 2006., када је након отцепљења од тадашње заједничке државе са Србијом постала чланица Уједињених нација.

За овај кратки преглед, изабрали смо само најзначајније догађаје из своје историје, јер данашњи тренутак, у коме се налази наша преварена, осиромашена, понижена, ојађена, очајна Србија захтева да се ухвати морална, духовна и практична вертикала са слободарским духом Видовдана, проистеклим из горе наведених догађаја,

Очекујемо Вас на митингу Српске радикалне странке на коме ћемо отпочети, како смо симболично назвали – Видовданску буктињу!

С обзиром на то да су нам врата готово свих медија затворена, своје идеје, ставове и акције ћемо ширити као што се то ради са буктињом – њен пламен се преноси из руке у руку, на самом почетку, да би ватра на крају захватила велике површине.

Београд – Трг Републике – 28.06.2015. – 18h


38 Comments

Ђинђићев интервју: Бомбардујте Србију!

Српска радикална странка представља јавности црно на бело материјал из “New York Times”-a у коме заједничком изјавом Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић позивају НАТО да настави бомбардовање наше земље све док Милошевић не падне са власти, како је Ђинђић недвосмислено поручио америчкој јавности ако се мир потпише пре него што Милошевић падне са власти онда ће то представљати наставак трагедије. Ово је случај интервјуа у коме ништа није двосмислено или изгубљено у преводу, и приказује праву аутошовинистичку природу Зорана Ђинђића.

“Уколико се рат заврши са потписом мировног споразума, а истовремено на власти остане исто вођство, са Слободаном Милошевићем на челу, трагедија и насиље ће се наставити.” – рекао је Ђинђић за “New York Times”.

Текст преносимо у целости (у случају да вас занима оригинални текст на енглеском језику објављен у “New York Times”-у, можете га прочитати кликом ОВДЕ):

др Зоран Ђинђић

 “Упркос тренутном сукобу, остајемо посвећени интеграцији Југославије у Европу, и на крају у Европску унију. Пут у Европу је једини пут који ће помоћи нашој земљи да реши своје велике проблеме и изгради трајни мир и стабилност у целом региону. Тешко је замислити да се било каква економска или политичка обнова може десити у Југославији без недвосмислене и дугорочне међународне подршке.

Само демократска и стабилна Југославија може осигурати стабилност на Балкану. Желимо да нагласимо да су демократске политичке снаге у Југославији посвећени том циљу. Непосредна брига је завршавање рата, обезбеђивање повратка избеглица и спровођење политичког решења које ће укључити да се на Косову распореде међународне трупе.

Међутим да би се успоставио трајни мир, спољни свет мора да учини више од самог решавања косовске кризе. Војна интервенција на Косову је довела до нових проблема, није важно да ли је то било урађено планирано или не. Уз интервенцију, Запад је преузео део одговорности за проналажење решења за ове проблеме.

Истовремено, биће потребни интензивни напори Југословена да поврате поверење спољашњег света и опораве морални статус који је изгубљен због Косова.

Чак и пре краја рата, међународна заједница треба да јасно и недвосмислено заузме став да демократска и економска обнова у Југославији представља званични и обавезујући став. Таква изјава би дала наду грађанима наше земље и подстакла трансформацију на политичкој сцени.

Политички циклус који је у последњих 10 година одвео нашу земљу у ову трагедију мора бити прекинут. Уколико се рат заврши са потписом мировног споразума, а истовремено на власти остане исто вођство, са Слободаном Милошевићем на челу, трагедија и насиље ће се наставити.

Стабилност Југославије је од кључног значаја због њене величине и географског положаја на Балкану и њене улоге које је одлучујућа по стабилности или нестабилности суседне Босне и Херцеговине, Македоније и Албаније. До данас, међутим, међународна стратегија на Југославију своди управљање кризама, док игнорише корене те кризе.

Демократија се може успоставити у нашој земљи само са комплетном политичком транзицијом у Србији и остатку Југославије. То зависи од слободних и фер избора, јачања демократске опозиције Србије, блиске сарадње са демократском Владом Црне Горе, и потпуне изолације од недемократских снага, као и успостављањем спољашњег тела које треба да помогне и прати политичку промену.

Угледни европски политичари са претходним искуством на Балкану, попут бившег премијера Шпаније Фелипе Гонзалеса, бившег канцелара Аустрије Франц Враницки и Ханса Кошника, искусног немачког социјалдемократе, могла би радити у таквој комисији под покровитељством организације за европску безбедност и сарадњу.

Убрзана економска обнова на Балкану ће бити могућа само са неком варијантом Маршаловог плана. Обећање помоћи из иностранства помогло би циљу успостављања демократије у Југославији имало би утицај на дуготрајни нагомилани бес. Демократској опозицији ће бити тешко да функционише после НАТО кампање, јер ће нас људи вероватно видети као део те Европе – део тог Запада – која нас бомбардује, уништава нам мостове, путеве и фабрике и убија цивиле. Доћиће до протеста људи у Србији и у Црној Гори.

Међутим, има наде за демократске снаге. Политика господина Милошевића се суочава са уништењем, што би се створило трачак наде за изградњу нечег новог на тим рушевинама. Уколико ишта добро може да се издвоји од зла које је сада међу нама, то је шанса – уз помоћ међународне заједнице – за нови почетак за Југославију.”

Извор: New York Times


4 Comments

Душан Опачић: Патриотизам Димитрија Туцовића

ПАТРИОТИЗАМ ТВОРЦА МОДЕРНЕ СРПСКЕ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ МИСЛИ ДИМИТРИЈА ТУЦОВИЋА

Модерна српска социјалистичка мисао од свог настанка темљи се на борби против империјализма! Заблуде и сакаћење историјских чињеница, у данашњој Србији, нажалост постала је свакодневна појава. Слављење и критика појединих личности без основа и утемељења, довела је у питање развој па и сам опстанак изворне српске социјалистичке мисли и традиције чији су родоначелници били Светозар Марковић и Димитрије Туцовић.

 

Душан Опачић: “Наш народ је кроз историју проживео велики број турбуленција и страхота, и нажалост судбоносно јој се историја понавља. Као мали европски народ склон манипулацијама и утицају великих сила налази се у зачараном кругу. Против манипулација,тлачења малих народа од стране великих сила, за очување националног индетитета, борбу за социјалну правду, заштиту радника, цео свој живот кроз одлучну борбу посветио је Димитрије Туцовић, погинувши као добровољац у српској униформи у рату против кога је и био. Погунио је у одбрани отаџбине, а не као освајач.”

Промајска лицемерја са укусом кошутњачког роштиља упорно и традиционално негују поједини лидери надри-социјалдемократских странака који партиципирају у вештачким либералним коалицијама и у свим властима не бирајући партнере, шминкајући своје мешетарење именима једних од највећих српских синова као што су Марковић и Туцовић. Иде се толико далеко да се само-прокламују као сукцесори социјалистичке идеје и борбе, па данашња јавност њихове поруке и прихвата као чињеницу и истину.

Наш народ је кроз историју проживео велики број турбуленција и страхота, и нажалост судбоносно јој се историја понавља. Као мали европски народ склон манипулацијама и утицају великих сила налази се у зачараном кругу. Против манипулација,тлачења малих народа од стране великих сила, за очување националног индетитета, борбу за социјалну правду, заштиту радника, цео свој живот кроз одлучну борбу посветио је Димитрије Туцовић, погинувши као добровољац у српској униформи у рату против кога је и био. Погунио је у одбрани отаџбине, а не као освајач.

ТУЦОВИЋ И ПИТАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Велики број салонских социјалиста којих данас нажалост у Србији има и превише манинипулишу именима Марковића и Туцовића. Иду толико далеко тврдећи да је Туцовић за свог живота признавао Косово и Метохију као самосталну државу Албанаца и да је гајио велике симпатије према албанском народу. Чињеница је следећа, да није мрзео албански народ, и да је као заговорник уједињења свих малих балканских народа у један балкански савез видео логично и Албанију као чланицу тог савеза. Нема ни говора о некаквом нуђењу Косова Албанцима кад је он лично назвао “нападе наоружаних Арнаута на разоружане становнике српских села у старој Србији варварским”, док узрок исељавања Срба са Косова налази у “продирању” Арбанаса на исток, у стару Србију и Македонију! О наводној Туцовићевој наклоности према Албанцима треба размишљати након читања његових текстова на ту тему. Јасно у тим текстовима истиче њихову суровост, примитивизам и склоност ка пљачки, одбацујући сваку могућност поређења ослободилачке борбе српског народа са борбом побуњених албанских племена против Турака. Разлог албанске побуне првенствено налази у следећим њиховим навикама: непослушност свакој државној власти, избегавање пореза, даџбина, као и војне обавезе и сталном изналажењу модуса за превласт над хришћанским становништвом. Ни један једини пут Туцовић не употребљава израз “албанска нација”, већ “племе” или “народ”.

Велики број салонских социјалиста којих данас нажалост у Србији има и превише манинипулишу именима Марковића и Туцовића. Иду толико далеко тврдећи да је Туцовић за свог живота признавао Косово и Метохију као самосталну државу Албанаца и да је гајио велике симпатије према албанском народу. Чињеница је следећа, да није мрзео албански народ, и да је као заговорник уједињења свих малих балканских народа у један балкански савез видео логично и Албанију као чланицу тог савеза. Нема ни говора о некаквом нуђењу Косова Албанцима кад је он лично назвао “нападе наоружаних Арнаута на разоружане становнике српских села у старој Србији варварским”, док узрок исељавања Срба са Косова налази у “продирању” Арбанаса на исток, у стару Србију и Македонију! На слици: Димитрије Туоцвић, капетан српске војске.

Мислим да горе наведене чињенице, јасно показују “великодушност” Димитрија Туцовића према Албанцима у нуђењу Косова и Метохије.

ТУЦОВИЋ И СОЦИЈАЛИСТИЧКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

На Туцовићеву идеју очувања националног индетитета и патриотизма су битно утицала два момента: прво, вишемесечни боравак у Немачкој на теоријском усавршавању крајем 1907.године, и друго анексија Босне и Херцеговине 1908.године.

Најоштрије је осудио анексију назвавши је окупацијом БиХ и од чланица Социјалистичке интернационале захтева да “најодлучније устане против овог варварског акта”, док је национални идеал у потпуној супротности тадашњем духу западноевропске социјалдемократије, он га је издигао у најузвишеније. Социјалдемократски покрет, мада није националан, по Туцовићу није ни анационалан и да социјалистичка борба не стоји у супротности са здравим и оправданим националним тежњама једног народа. Идеју националног уједињења које не иде на штету других народа, везује за класну борбу и сврстава у најважније циљеве социјалдемократије, која не сме никад да ради на штету, већ у корист националних права, која ће омогућити “културно и срећно развијање свију нација”. Димитрије Туцовић је један од творца и потписника Меморандума о Босни и Херцеговини, који је упућен Интернационалном бироу и социјалдемократским партијама Аустрије, Угарске, Чешке и Хрватске.

Као што је познато аустругарски социјалисти су подржали поступак своје владе у случају Босне и Херцеговине, хрватске социјалдемократе су вешто ибегавале да потпишу Меморандум, уз чврста обећања да ће то урадити, и тим поступцима су мотивисали Туцовића да развије тезу о партијама великих и малих држава и њиховом неравноправном односу: “Партије великих држава гледају на свет кроз национално-државне наочари, па од њих треба очекивати да подрже и сва друга зла својих држава против других народа и држава, уколико процене да је то у њиховом националном интересу”.

Димитрије Туцовић прву директну критику упућује на адресу социјалдемократа завојевачких држава, њиховом опортуном држању нагласивши “те партије заступају право завојевања културних народа некултуринијим народима и да зато не могу бити хуманисти и истински социјалисти”. Ту јасно указује да неке партије Социјалистичке интернационале занемарују принципе интернационализма.

Туцовићева борба против неправде и непринципијалности међународних институција, и двоструких критеријума, при оцењивању поступака великих и малих, актуелна је и у данашњим данима, а нарочито је актуелан његов ангажман против парадокса да се угрожени мали народи, у случају отпора, проглашавају “рушиоцима светског мира”.

Скоро до краја свог живота Туцовић је активно водио дебату, путем конгреса, новина и личних преписки са разним “аустро-марксистима”. Важно је истаћи да је усред тих полемика међународни углед Димитрија Туцовића био у сталном успону у социјалистичким круговима Европе.

Туцовићева борба против неправде и непринципијалности међународних институција, и двоструких критеријума, при оцењивању поступака великих и малих, актуелна је и у данашњим данима, а нарочито је актуелан његов ангажман против парадокса да се угрожени мали народи, у случају отпора, проглашавају “рушиоцима светског мира”.

Током бруталне НАТО агресије на СР Југославију 1999.године, директни учесници у том злочиначком подухвату су биле државе чије су владе водили “социјалдемократи” пуноправни чланови Социјалистичке интернационале.

У данашњим временима суморно и тужно је то да се неке наше партије жуто-плаве боје крију иза лика и дела великог Димитрија Туцовића, и раде буквално све против чега се он за живота борио. Наши аустро-марксисти су успели толико далеко да оду да ни највећи ум не би успео то да предвиди.

 

Душан Опачић: “Током бруталне НАТО агресије на СР Југославију 1999.године, директни учесници у том злочиначком подухвату су биле државе чије су владе водили `социјалдемократи` пуноправни чланови Социјалистичке интернационале.” На слици: НАТО пакт бомбардује Приштину 1999. године.